IRENA ŽIVKOVIĆ: Vreme je za Radničku partiju i drugačiju politiku!

Irena Živković prvi put je izabrana za narodnu poslanicu u 14. sazivu kao 58. na listi Srbija protiv nasilja – Miroslav Miki Aleksić – Marinika Tepić (Stranka slobode i pravde, Narodni pokret Srbije, Zeleno-levi front, Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak – Ćuta, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Srbija centar, Zajedno, Pokret za preokret, Udruženi sindikati Srbije „Sloga“, Novo lice Srbije), mandat joj je potvrđen 06. februara 2024. godine.

U 14. sazivu bila je deo poslaničke grupe Stranka slobode i pravde – Pokret slobodnih građana do 10. aprila 2024, od kada je bila deo nove poslaničke grupe Stranka slobode i pravde. 18. novembra 2024. godine napustila je ovu grupu i postala poslanica koja nije članica nijedne poslaničke grupe. Od 24. novembra 2024. godine deo je poslaničke grupe POKRET SLOGA – DA SE STRUKA PITA. Članica je Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva, i zamenica člana Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku i Odbora za prava deteta.

BIOGRAFIJA

Rođena je 1979. godine. Školovala se u gimnaziji Bora Stanković u Boru i Visokoj školi strukovnih studija u Pirotu, odsek vaspitača.

Aktivistkinja je za prava osoba sa invaliditetom.

Živi u Boru.

Bila je predsednica Gradskog odbora Stranke slobode i pravde Bor do novembra 2024. godine, kada je napustila ovu stranku.

Politička biografija

Prvo javno istupanje i sav aktivizam započet je kada sam 2015. godine, bez ijedne organizacije iza sebe i samo uz par prijatelja, stala na čelo građanskih ekoloških protesta u Boru, prvih posle čuvene Vlaške bune. Tada je borska policija proteste ocenila kao najmnogoljudnije, ako se izuzmu izborni mitinzi političkih stranaka. Bilo ih je samo tri, ali su urodili plodom i njima smo, na šta sam posebno ponosna, spustili nivo proizvodnje tadašnje „Nove topionice“ za koju se govorilo da će dati konačno „čisto nebo nad Borom“, a koja je u stvari i bukvalno trovala kako radnike tako i sve Borane. Nažalost, tada nismo uspeli da bilo ko snosi krivičnu odgovornost za projekat u koji je Vlada Srbije uložila zvanično 350 miliona evra, a nezvanično možda i duplo više.
Nakon toga osnivam udruženje građana „Izbor postoji“ koje se više godina bavilo ekologijom, ali i drugim stvarima koje smo prepoznali kao velike lokalne probleme, pa smo tako puno radili i humanitarne akcije, ali uporedo i socijalnu politiku i mogu se pohvaliti da smo u Boru po prvi put uveli lične pratioce za decu sa smetnjama i pomogli da se ponovo otvori „produženi boravak“ u školi specijalizovanoj za rad sa decom sa smetnjama. Takođe velika stvar je bila i naša kampanja „Zaštiti da zaštitim“ koju smo vodili u 33 grada Srbije i preko koje smo širu javnost upoznali sa neophodnošću Zakona Roditelj Negovatelj, koji bi roditeljima dece sa većim smetnjama, jer oni ne mogu da rade zbog celodnevne brige o detetu, omogućio minimalnu platu i time im pomogao da ne postanu socijalni slučajevi.

Koji je bio prvi „iskorak“ u politiku?

Kao udruženje građana, ušli smo u Savez za Srbiju iz želje da podržimo tadašnje ujedinjenje opozicije i da kroz jedan širi front pokušamo da naše ideje izguramo na republički nivo. Iz Saveza za Srbiju je nastala Stranka slobode i pravde i ja sam lično u tome videla nešto novo i drugačije, pa je to bio moj prvi aktivizam u bilo kojoj političkoj stranci. Vodila sam gradski odbor u Boru, ali i resorni odbor socijalne politike što mi je omogućilo da izguram u prvi plan rada stranke Zakon Roditelj Negovatelj, koji mi je lično vrlo bitan, ali i mnoge druge dobre stvari.

Zašto izlazak iz stranke?

Još od izbora 2022. godine je moj izlazak iz SSP bio „vagan“, razmišljala sam o tome puno, ali sam želela da prvo pokušam da promenim stvari unutar stranke, pa sam zato često i percipirana kao problem. Bez obzira na to, ja i dalje verujem da se o problemima mora razgovarati jer je to jedini način da se reše, a takođe ostajem pri tome da mogu da imam saradnike u politici, a šefove i šefice ne. Zadržavala sam i u SSP svoje pravo na mišljenje i nikada nisam bila ničiji poslušnik, niti ću ikad biti.
Onog trenutka kada je postalo sasvim jasno da se ništa neće promeniti, odlučila sam da istupim iz stranke. Da li je bio dobar trenutak? Pa, mislim da ne postoji dobar trenutak za tako nešto, naročito kad ste, kao ja, bili tu od prvog dana i potpuno iskreno i uz puno rada gradili sve to. Razlozi su vezani za organizaciju unutar stranke, prosto ne mogu da podržim taj način i kadriranja, ali i način vođenja politike. Mislim da je SSP daleko skrenula sa puta i ja tu sebe više ne vidim.

Bilo je puno napada i optužbi…

Što se mene tiče, želela sam da moje istupanje iz stranke bude pružena ruka i doviđenja bivšim saradnicima. Ipak, oni su odabrali drugačije – javne prozivke, optužbe, napade, uticanje na ostale članove, iznošenje laži. Naravno, branila sam se od laži, ali da se bilo kome pravdam i dokazujem da sam opozicija vlasti čiju sam torturu oštro osetila na sebi i na svojoj porodici, ne želim. Takođe ne želim ni da iznosim nikakav „prljavi veš“ iz SSP – a. U SSP sam ušla najviše verujući Draganu Đilasu i nisam izašla iz SSP da bih rušila Dragana ili samu stranku. Smatram da neki njemu bliski ljudi to već neko vreme odlično rade. Za mene je to završena priča, a vreme će pokazati ko je ko u toj priči zaista i bio.

Šta sada?

Sa narodnim poslanicima, Željkom Veselinovićem, Sonjom Pernat i Đorđom Đorđićem sam trenutno u osnivanju Radničke partije, odnosno sa njima je počelo, a sada je to veliki broj ljudi, među njima i dva pokrajinska poslanika i više odbornika u više gradova Srbije, ali i članstvo sindikata Sloga, što je od ogromne bitnosti. Ovih dana smo počeli sa prikupljanjem potpisa koji su neophodni za registraciju i lično sam više nego zadovoljna odzivom i podrškom građana Srbije. Radnička partija bi trebalo da pruži ono čega trenutno nema, a to je opcija koja će videti „malog i običnog čoveka“ kakvi smo i mi sami. Više puta sam rekla i ponoviću, ne može se videti Srbija ako se nikada ne siđe sa Vračara i ne može se iz blindiranog dzipa videti buvlja pijaca. I to je ono što mi želimo. Da razgovaramo sa ljudima, da se bavimo realnim problemima realnih ljudi i da stavimo fokus na radnička prava i na socijalnu politiku koja uostalom i uređuje kvalitet života građana Srbije.

Kako vidite sebe na političkoj sceni Srbije?

Smatram da se politikom treba baviti na sasvim drugi način jer, dok u sali Narodne skupštine oni vređaju nas, a mi njih, onaj tamo čovek kog ubeđuju da je zdravo da mu dete jede paštetu od 37 dinara, gleda i čeka da neko i njega pomene i ona žena koja je žrtva nasiljai ono dete kome udzbenike kupuju na kredit i koje nikada nije videlo more. Smatram da treba biti na terenu, a ne u beogradskim centralama i da posebno treba biti prisutan u skoro svim raspoloživim medijima. Tu naravno izuzimam Informer, Hepi i Pink jer ih ne smatram medijima, ali sve ostalo mi je prihvatljivo i mislim da je neophodno. Onaj ko je, iz fotelje na tom političkom Olimpu, izmislio da se, ako ste opozicija, može ići samo na određene medije i to one koji nemaju dovoljnu pokrivenost po Srbiji, svakako samo time pomaže ovoj vlasti, a odmaže opoziciji u borbi da dopru do građana Srbije.

Koja će konkretno biti Vaša uloga u budućoj Radničkoj partiji u čijem stvaranju aktivno učestvujete?

Želimo da ne budemo samo kritičari vlasti nego i da ponudimo rešenja i pokušamo da ih sprovedemo. Radnička partija će u fokusu imati radnička prava, imamo i predlog novog Zakona o radu koji govori npr. o zloupotrebama rada po ugovoru i predlaže ukidanje mogućnosti da radnici rade po 5, 10, čak i 15 godina po ugovoru, već maksimum godinu dana, dva puta po šest meseci, a da onda moraju dobiti ugovor za stalni radni odnos. Zalažemo se i za povećanje cene prekovremenog rada i plaćanje noćnog rada, a isto tako i da bude ukinut rad nedeljom svuda sem tamo gde su poslovi neophodni za vitalno funkcionisanje države, ali onda moraju biti dodatno plaćeni. Strani investitori su dobrodošli, ali ne da rade na ovakav način, da uzimaju subvencije i olakšice, a izrabljuju radnike. Takođe vidimo i problem u agencijskom zapošljavanju i smatramo da radnici koji su tako zaposleni moraju da imaju ista prava kao i radnici matičnih firmi.

Moja uloga je, naravno, u delu socijalne politike koja je neraskidivo vezana uz rad i radno pravo i koja će takođe biti u fokusu Radničke partije.

Imamo puno predloga za reformu Centara za socijalni rad, jer zbog nedostatka stručnog kadra trpe recimo žrtve nasilja ili čekaju stotine dece na usvojenje, ali i PIO Fonda. Recimo, treba usaglasiti poljoprivredne penzije koje su sramno male, treba sve koji imaju prevremenu penziju prevesti u punu penziju onda kada navrše starosne godine, a treba i vratiti „umanjene penzije“ koje su uzimane od 2014. godine.

Predaćemo svoj predlog Zakona Roditelj Negovatelj, ali i zahtevati sistemsku podršku deci i odraslima sa smetnjama i invaliditetom: dovoljno psihologa, logopeda, defektologa, ličnih pratilaca, pedagoških i personalnih asistenata…

To su teme na kojima dugo niko nije posebno radio, a koje su od životne važnosti hiljadama ljudi. Neophodan je i Registar osoba sa smetnjama i invaliditetom da bi se napravili plan podrške i strategija, a neophodno je i konačno ponuditi osobama sa smetnjama „život“ posle 18. godine jer njih nakon punoletstva sistem više ne vidi. Deinstitucionalizacija, edukacija kadra, „Stanovanje uz podršku“, više preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, problemi su brojni i nažalost retko kojoj političkoj stranci dovoljno zanimljivi. Otud i ideja o Radničkoj partiji koja će videti sve te ljude.

Drago mi je što se već sada vidi da građani Srbije sebe prepoznaju u stvarima za koje se zalažemo.