Sve nekako sluti na vrlo skoru obnovu građanskog rata u BiH. Po nekim elementima čak liči na početak drugog poluvremena. U prvom poluvremenu, Bošnjaci su, uz podršku Zapada, ignorisali volju srpskog naroda u zajedničkoj skupštini, vladi, predsedništvu. A onda su ovi formirali svoju skupštinu, održali plebiscit, proglasili Republiku Srpsku. Oružani sukobi u glavnom gradu počeli su nacionalnom podelom i sukobom kadra u specijalnoj policijskoj antiterorističkoj brigadi BiH, koja je bila naoružana i obučena kao vojni specijalci. Kako ćemo videti, upravo takav policijski raskol i sukob sprema se i danas.
Ponovo imamo udruženi antisrpski poduhvat, takođe bošnjačkih i inostranih aktera. Lažni visoki predstavnik neustavno je promenio Krivični zakon, a izmišljeni Sud BiH presudio je da Dodik više ne može da obavlja funkciju predsednika Srpske na koju ga je izabrao narod. Istina, samo prvostepeno i presuda mu još nije uručena, a ostaje i da apelaciono veće, ko zna kada, da konačnu presudu. Pošto je u međuvremenu, NSRS uz predsednički potpis odlučila da na entitetskoj teritoriji više ne važi nijedna odluka neustavnih institucija BiH, na Ustavni sud BiH stigla je optužba za državni udar na adresu ne samo Dodika, nego i Stevandića, predsednika NSRS i premijera Viškovića. Ustavni sud BiH jeste dejtonska kategorija, ali iz njega su se povukle srpske sudije, pa ne može ustavno da odlučuje. Pošto se nisu odazvali, angažovana je sudska policija da ih privede, a ova je zatražila i dobila asistenciju Sipe, koja je locirana u Banjaluci i Srpskom Sarajevu, ako bude potrebna prisila. Živa zgoda da dođe do sukoba između policajaca Sipe (oko 1.000 pripadnika), koji će srpsku trojku loviti na prepad, uz logističku podršku Eufora i policije RS (oko 8.000), koji će braniti svoje rukovodstvo i eno ih već patroliraju s isukanim dugim cevima.
Postoji još jedna indikativna analogija između početaka dva poluvremena. Pošto su proterani iz centra grada i jedva se izmakli na Pale, Karadžić, Plavšićeva i Koljević su već sutradan proglašeni za ucenjene glave i Sarajevo je bilo oblepljeno poternicama za ratne zločine s njihovim portretima, uz natpis „Wanted”. Dakle, vodeća trojka onda, vodeća trojka sada. Ali ako su oni napravili Srpsku u vreme kada je kolektivni Zapad bio jedinstven pod vođstvom jedine supersile na vrhuncu moći i ne manje antisrpski naoštren, danas, kad je supersila u opadanju moći, kad je puklo između SAD i EU, a iz EU više odjekuju glasovi Orbana, Sijarta, Fica nego Ursule fon der Lajen, kad Putin pobeđuje u Ukrajini, a Tramp pruža ruku pomirenja, Dodik je osnovano procenio da je momentum da Srpska dođe na svoje, bez taktiziranja, odlaganja, pogodbi. Kako je onomad rekao na konferenciji za štampu: „Nema odstupanja, a ako se sam ne suprotstaviš, neće ti niko pomoći.” I pozvao, pre svih, narod u Republici Srpskoj da stane uz njegovu politiku i najavio nastup pred Skupštinom Srbije i susret s rukovodstvom Rusije.
U svemu ima nešto neobično: globalno sve se odvija Srbima u prilog, a lokalno nekako sve ide protiv Srba. Da li su u Srpskoj ispali naivni kad su se toliko obradovali Trampovoj pobedi? Da se nije radilo o pukom srpskom optimizmu, ukazuje, malo je reći pesimizam, što je u isto vreme i iz istih razloga, zavladao u bošnjačkim političkim krugovima i medijima. Na prvu Rubijevu izjavu, u kojoj je u negativnom kontekstu pomenuo i Srpsku i imenom Dodika, Šmit i Baščaršija su pali u trans. Dolazak Rutea, genseka NATO-a, euforično su iščekivali kao, šućur alahu, najavu da će najveći vojni savez u istoriji izvršiti invaziju Republike Srpske, preseći je u Brčkom i treći entitet predati u isključivu nadležnost vlastima u Sarajevu. Čak na fonu Šmitovih sumanutih poteza predviđaju i da će krug optuženih za državni udar s prve trojke biti proširen na sve ministre i poslanike. Nisu baš izrekli i takvu glupost, ali računaju da će u finalu biti pohapšeni i svi birači koji su glasali za predsednika i skupštinsku većinu, a onda bi u Srpskoj privremeno upravu do novih izbora preuzeo Šmit s Ramom Isakom i Zukanom Helezom, bošnjačkim funkcionerima plemenitog lika. Sve po sistemu – što je babi milo, to joj se i snilo, ili da je baba malo izlapela pa joj se ono milo budnoj priviđa.
No, Rubio je u naknadnoj izjavi korigovao prethodni stav, a Rute ohladio političko Sarajevo sve češćom formulacijom zapadnih političara: „Narodi u BiH treba sami da se dogovore i čuvaju mir i stabilnost.” A to je upravo ono što Dodik već godinama predlaže, a bošnjački političari ili arogantno prećute ili eksplicitno odbiju. Pošto oni uvek očekuju da im neko moćan odozgo reši odnose s komšijama, jedino im još ostaje nada u Ursulu fon der Lajen i tematsku sednicu EU o BiH. Dodik je na pomenutoj konferenciji za medije realno procenio da će većina rutinski po inerciji podržati lažnog Šmita i lokalnu kompaniju, ali da će se čuti i disonantni glasovi. I dodao da Srpska, bez obzira na tužbe i presude, ostaje pri odlukama skupštine koje je potpisao, i nastavlja rad na novom Ustavu RS.
Na kraju krajeva, šta zaključiti iz svega rečenog? BiH je postala periferni poligon odmeravanja snaga između „trampista” i „bajdenovaca” na širokom planu. Dok su u SAD prvi jači uprkos otporima, u EU je obratno. Slabi lideri niskog legitimiteta u Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj nemaju ni autoritet ni sposobnost da izađu iz prevaziđene sheme „kolektivni Zapad protiv Rusije u Ukrajini”. I dok Tramp i Putin dogovaraju mirovni sporazum o Ukrajini, oni dogovaraju koliko će para i oružja sakupiti za Zelenskog da nastavi rat protiv nadmoćnog protivnika, koji iz dan u dan napreduje. Jasno je da Srbi nisu bili prva i najvažnija tema u ovalnom kabinetu, te da je trebalo sačekati, ali je za to vreme u političkom vakuumu na lokalu inicijativu preuzeo Šmit i isprovocirao Dodika da krene korak ispred u planiranim akcijama za koje će pre ili kasnije možda doći i povoljnije okolnosti. Zlo i naopako, šta bi tom predsedavajućem Upravnog odbora PIK-a još palo na pamet da napravi u BiH da Dodik blagovremeno nije krenuo u kontraofanzivu.
Lažni v. p. i autentični purivatra doterao je do rizika da dovede do oružanog sukoba bošnjačke policije, koja će pokušati da kidnapuje Dodika, Stevandića i Viškovića u Banjaluci i prebaci ih u istražni zatvor u Sarajevu, i srpske policije, koja ih neće samo braniti. Prema novousvojenom zakonu RS, oni će biti privedeni u istražni zatvor i zadržani zbog opasnosti da pobegnu u Sarajevu, sve do suđenja za krivično delo.
Zato se u tu ludoriju verovatno niko neće upustiti i bila bi pucanj u prazno, a Srpska će zauzvrat podići optužnicu protiv nemačkog turiste, više bošnjačkog čelnika, tako će u nekoliko uzajamnih tužbi i neodazivanja, entitetske granice postati nepremostiva prepreka za živu komunikaciju Srpske i bošnjačkih kantona, što bi odgovaralo spontanom „mirnom razlazu” koji je Dodik spominjao kao poslednje razrešenje bosanskog čvora.
Ali, ko zna, kod bošnjačkog naroda je tokom poslednjih decenija odnegovana tolika mržnja prema Dodiku da bi se našlo onih koji bi rizikovali da bi stekli nacionalnu slavu. A kad pucnjava počne i padne mrtva glava, sukobi se šire kao šumski požar i drugo poluvreme će da traje tri-četiri godine, baš kao i prvo. E, moguće je da u Sarajevu veruju, kako su već nagađali u medijima, da će se Dodik pred bliskom opasnošću skloniti u Rusiju. Ne poznaju ga: koliko god voleo Rusiju i cenio Putinovu podršku, on nikad ne bi zamenio imanje u Bakincima za daču u Podmoskovlju, taman nikad ne mrdnuo dalje od Laktaša. A nema ni potrebe, jer ruski stručnjaci su verovatno već tu oko njega, neki mađarski već je potvrđeno, a oni iz Srbije kao kod svoje kuće. Cvrc!
Ko zna koliko ćemo čekati da Trampu i Putinu BiH stigne na dnevni red, ali kako piše Andrić, „rat nekad zna i da se omakne”. Preventivno, bilo bi dovoljno konačno objasniti Šmitu da nije visoki predstavnik.
