Нед. феб 17th, 2019

Dosije “Prangija”: Špijun, politikant i veoma opasan čovek!

Kontroverzni politikant Saša Janković zvani Prangija će u istoriji ostati zabeležen kao prvi Zaštitnik građana u Srbiji, prešao je dug put od osobe koja je, prema sopstvenom svedočenju, učestvovala u ratu na prostorim bivše SFRJ čak i pre nego što je taj rat i počeo, preko privremenog “novinarskog”, a potpuno nejasnog izleta u žutoj NATO agenciji Beta, uposlenika u ministarstvu Miloševićevog režima gde dočekuje petookotobarske demokratske promene, odakle naizgled čudno postaje saradnik misije OEBS-a, Ombudsmana u dva mandata, pa sve do najbolje plasiranog opozicionog kandidata na predsedničkim izborima u proleće 2017. godine * Iako Janković, po svemu sudeći, neće ostati upamćen po svom talentu i osećaju za realnu politiku, on će zadugo ostati političar sa biografijom koja slovi za jednu od najčudnijih i najkontroverznijih čak i u uslovima veoma oštre konkurencije koja u tom pogledu postoji na ovim prostorima

Kada 2000. godine nije uspeo u nameri da se zaposli u DB, Saša Janković je svoje zaposlenje u OEBS-u iskoristio da postane informator saradnik Bezbednosno-informativne agencije u kojoj je od 2003-2006 godine vođen kao saradnik pod kodnim imenom Step da bi nakon toga njegov operativni naziv bio preimenovan u Lantis.
Kada 2000. godine nije uspeo u nameri da se zaposli u DB, Saša Janković je svoje zaposlenje u OEBS-u iskoristio da postane informator saradnik Bezbednosno-informativne agencije u kojoj je od 2003-2006 godine vođen kao saradnik pod kodnim imenom “Step” da bi nakon toga njegov operativni naziv bio preimenovan u “Lantis”.

Rođen je 1970. godine u Loznici gde je završio osnovnu i srednju školu. Kažu da se od malih nogu bavio sportom: trenirao je rukomet, karate, streljaštvo i streličarstvo. Po završetku srednje škole Janković je svoj obrazovni put nastavio krećući se očevim stopama, pa je tako upisao i završio Pravni fakultet u Beogradu. Početak turbulentnih devedesetih Jankovića je zatekao kao beogradskog studenta.

Međutim, prema sopstvenom svedočenju, demonstracije tokom 9. marta 1991. godine u Beogradu, zatekle su ga „na vikend odsustvu sa ratištaˮ. Evocirajući svoje uspomene iz tog perioda, Janković je u emisiji „Oko”, emitovanoj uživo 9. marta 2017. na RTS-u, izjavio da je tog dana bio u „čudnoj situaciji”.

„Bio sam tada i na ratištu. Sećam se potpunog šoka, s jedne strane ljudi na frontu gube živote, jedna paralelna stvarnost. I onda sam za vikend došao u Loznicu…ovaj, u Beograd, stajao na ulici i gledao jednu sasvim drugu Srbiju”, naveo je Janković tom prilikom. Međutim, tokom pomenutog predizbornog evociranja svojih uspomena, Janković je prevideo okolnost da je prva žrtva rata u bivšoj SFRJ pala tek dvadesetak dana kasnije, 31. marta 1991. godine. Otuda je ostalo nejasno na kojem je to ratištu Janković bio 9. marta, a posebno gde su ginuli ljudi o kojima je pričao?

Da li je u pitanju bila samo još jedna Jankovićeva konfabulacija kojima ovaj nesuđeni lider opozicije godinama pokušava da se dopadne i građanskoj, ali podjedanko i onom delu Srbije koji često nazivamo nacionalističkim korpusom, do danas je ostalo nejasno. U pokušaju da saznamo detalje oko Jankovićevog ratnog angažmana, redakcija je uputila dopis Ministarstvu odbrane sa molbom da nam u interesu informisanja javnosti upute odgovore na sledeća pitanja:

Regrutovan kao pripadnik vojne policije pri Gardijskoj brigadi JNA, Saša Janković je još u ranoj mladosti pokazivao ljubav i sklonost prema bezbednosnim poslovima: Kao vojnog policajca koji se tek vratio iz redovne vojske, odabrali su me da obezbeđujem gosta. Zadovoljan, potpisao nam se u vojne knjižice, seo u vojni džip i vratio se u Beograd.
Regrutovan kao pripadnik vojne policije pri Gardijskoj brigadi JNA, Saša Janković je još u ranoj mladosti pokazivao ljubav i sklonost prema bezbednosnim poslovima: “Kao vojnog policajca koji se tek vratio iz redovne vojske, odabrali su me da obezbeđujem gosta. Zadovoljan, potpisao nam se u vojne knjižice, seo u vojni džip i vratio se u Beograd.”

1. Kada je, u kojoj jedinici Jugoslovenske narodne armije (JNA) i kojem tačno periodu bivši Ombudsman Saša Janković služio vojni rok?

2. U kojim je tačno periodima (od 1991-1994. godine) i u kojim jedinicama Saša Janković bio moblisan u rezervni sastav najpre JNA, a kasnije Vojske Jugoslavije (VJ)?

3. Da li je i u kojim periodima Saša Janković bio raspoređen na ratom zahvaćenim područjima u republikama biše SFRJ? Ukoliko jeste, na kojim je tačno područjima bio raspoređen i gde je neposredno učestvovao u borbenim dejstvima?

Iz Ministarstva nam je stigao odgovor u vidu dopisa br. 3471-4, u kome se navodi da je, s obzirom na to da se radi o iznošenju informacija koje prema odredbama Zakona sadrže podatke o ličnosti, za objavljivanje traženih podataka neophodan pristanak samog Saše Jankovića. Zbog toga je redakcija uputila dopis Jankoviću sa molbom da nam dostavi pisano odobrenje da se traženi podaci objave. U dopisu smo bivšeg Ombudsmana podsetili na okolnost da je u demokratskim državama uobičajena praksa da tu vrstu podataka političari i kandidati za najviše državne funkcije po pravilu sami obelodanjuju, s posebnim naglaskom na svom ratnom angažmanu kao najvišem činu patriotizma. Odgovor Jankovića na upućenu molbu nismo dobili.

U Loznici, gradu gde je devedestih živeo bivši Ombudsman, saznali smo da se u to vreme sam Janković hvalio da je tokom 1991. godine učestvovao u ratnim dejstvima na području Vukovara. Na uredno upućenu molbu, kako Pokretu slobodnih građana tako lično i Jankoviću, da nam odgovori na navode o njegovom boravku na ratištu u Vukovaru, odgovor takođe nismo dobili.

Kako su predstavnici pacifističke građanske Srbije tako lako prihvatili da ih vodi čovek koji je sa 20 godina imao pištolj i od rane mladosti pokazivao opsesivnu sklonost ka oružju?
Kako su predstavnici pacifističke građanske Srbije tako lako prihvatili da ih vodi čovek koji je sa 20 godina imao pištolj i od rane mladosti pokazivao opsesivnu sklonost ka oružju?

Janković je u svojoj zvaničnoj biografiji o toj temi naveo i sledeće:

Sa dvadeset godina sam, kao i hiljade Lozničana, dobio poziv na mobilizaciju. Nije mi bilo najjasnije zašto se ratuje…..Lozničke majke i žene isprečile su se nekoliko dana kasnije ispred vojne kolone koja je krenula put ratišta. Među njima je bila i moja majka. Nismo mogli na silu da ih sklonimo sa puta. Vratili smo se u šume iznad Loznice i nekoliko dana kasnije, kradom, noću, kolona dugačka preko dvadeset kilometara otišla je na front….Komandant brigade me je odabrao za ličnog pratioca. Godinama kasnije, shvatio sam da je on tih meseci više čuvao nas nego mi njega……Moja majka, medicinska sestra, pošto nije uspela da spreči da odem u rat, došla je za mnom kao dobrovoljka u vojnu bolnicu kako bi mi bila bliže. Stideo sam se tada zbog toga, otišao sam samo jednom da je vidim i sve vreme molio komandanta brigade da je vrati kući. U granatiranju bolnice lakše je povređena, ali mi tada to nije rekla.” [2]

S obzirom na okolnost da je period Jankovićeve biografije koji se odnosi na 1992/93. godinu, što predstavlja vreme pre tragične pogibije Predraga Gojkovića (događaj poznat kao „Afera pištolj”), ostao skriven i pod velom tajne, redakcija će u narednim mesecima nastojati da otkrije sve do sada nepozante pojedinosti i detalje iz tog perioda, s posebnim osvrtom na ratni angažman bivšeg Zaštitnika građana o kojem on, iz nepoznatih razloga, uporno izbegava da javnosti pruži više detalja.

Da podsetimo, u stanu tadašnjeg studenta Saše Jankovića, 1. aprila 1993. godine ubio se nejgov najbolji drug Predrag Gojković. Iako je istraga zvanično zatvorena kao samoubistvo, ostali su mnogobrojni detalji koji su bacili sumnje na zvaničanu verziju tog tragičnog događaja. Najčudnije u celoj priči bila je okolnost da je oružani list za pomenuti pištolj na Jankovićevo ime upisan samo dan pre nego što će se dogoditi samoubistvo zbog čega su ostale sumnja da je u pitanju bio antidatirani upis koji je naknadno izdat. Još čudnije je bilo to što Janković nije čak ni prekršajno odgovarao zbog propusta da obezbedi oružje koje je posedovao, kao i to što mu je svega nekoliko meseci nakon samoubistva pištolj vraćen, a sve oružane dozvole uredno produžene.

Službovanje u aparatu Miloševićevog režima i nejasan izlet u svet agencijskog novinarstva

Nakon što je preko glave preturio ratne dane, sumnjivu pogibiju svog najboljeg prijatelja Predraga Gojkovića i, kako sam navodi, došao do pred kraj studija, Janković se 1994. godine zaposlio u novinskoj agenciji Beta u kojoj je ostao do 1997. godine. O tom delu svoje biografije sam Janković svedoči sledeće:

Pred kraj studija dobio sam prvi pravi posao. Moja supruga, koja je sa svežom fakultetskom diplomom radila kao sekretarica u društvenom preduzeću, tražila je bolji posao za sebe i našla ga – meni. Naterala me da se javim na konkurs za novinara-saradnika u novinskoj agenciji Beta, tvrdeći da sam rođen za to…..Bio sam dežurni novinar u desku kada je dopisnik sa terena javio da, dok traju pregovori u Dejtonu, hrvatske snage krše primirje i ulaze na ‘našu’ teritoriju, što je moglo da prekine mirovnu konferenciju. Svi urednici okupili su se iza mojih leđa dok sam pripremao vest za dežurnog urednika….Vest su preneli Rojters, AFP i drugi svetski mediji.

Kao antirežimska agencija, Beta je sredinom devedesetih godina bila stecište različitih ljudi od kojih su mnogi dolazili iz sveta tajnih službi: Ljiljana Nedeljković, šefica kabineta Vojislava Koštunice, pored toga što je bila Jankovićeva koleginica u Beti zajedno sa njim delila je i opsesiju tajnim službama.
Kao antirežimska agencija, “Beta” je sredinom devedesetih godina bila stecište različitih ljudi od kojih su mnogi dolazili iz sveta tajnih službi: Ljiljana Nedeljković, šefica kabineta Vojislava Koštunice, pored toga što je bila Jankovićeva koleginica u “Beti” zajedno sa njim delila je i opsesiju tajnim službama.

Beta je odlučila da me pošalje u Hag za stalnog izveštača iz Tribunala za ratne zločine. Dobio sam i vizu, ali i taj put, treći po redu, ostao sam u zemlji. Umesto u Hag, otišao sam na operaciju kičme. Ta pauza me prelomila. Pitao sam se čemu sve to, čemu iznova i iznova pisati o nečemu što onaj ko hoće već zna, a onaj ko neće i ne čita, te džaba pišemo? Frustriralo me je to, bio sam nestrpljiv. Po povratku sa oporavka počeo sam da idem na događaje kako bih pravio pauze u sedenju, zbog bolesnih leđa…..Tako sam otišao i na saslušanje Vojislava Šešelja u sud na Novom Beogradu, povodom prebijanja čuvenog beogradskog advokata Nikole Barovića, posle emisije u kojoj su zajedno gostovali. Pošto je saslušan, Šešelj nam je izjavio da je sudiji rekao da se Barović okliznuo na koru od banane i, čini mi se, čak je izvadio jednu koru, koju je, kao, prethodno ponudio sudiji kao dokaz. Rekao sam mu pred svima da nije dao izjavu, već je vređao sud, pravo i pravničku struku, da vređa i ponižava svakog čoveka i celu javnost i da je sudija, da je pravi sudija, samo zbog toga trebalo da ga kazni. Upitao me je ko sam i u kojoj redakciji radim. Rekao sam da je to nebitno i da se više ne može biti samo novinar, okrenuo se i otišao….Te večeri sam kod kuće, pred suprugom i prijateljicom, rekao da ne mogu više, da mi treba novi posao, da sam očajan sam zbog svega što znam, a ne mogu ništa da uradim, da je bolje da ništa ne znam.ˮ

U razgovoru sa dvojicom tadašnjih Jankovićevih kolega iz agencije Beta, koji su želeli da ostanu anonimni, ukazano nam je da, uprkos tvrdnjama samog Jankovića da se u agenciju zaposlio preko konkursa, nikome nije bilo jasno kako je on uopšte dospeo na to mesto.

„Janković je imao porodično vaspitanje u smislu da je bio pristojan čovek. On je došao iz malog pograničnog grada iz unutrašnjosti i otuda taj njegov provincijalni patriotizam i potreba da se hvali kako je prošao najveće bezbednosne provere čime, podsvesno, sam naglašava svoje veze sa tajnim službama. Nikome nije jasno kako je on došao u Betu. Mogao je preko Ljubice Marković, koja je u to vreme bila glavna urednica u agenciji, ali bilo je očigledno da oni nisu bliski. U to vreme Beta je bila mala agencija, tu su se motali raznorazni likovi, za neke se otvoreno znalo da su saradnici Miloševićevih tajnih službi, ali za Jankovića nije se znalo odakle je došao”, navodi jedan od naših sagovornika.

Iako je u novinskoj agenciji Beta proveo pune tri godine, nije jasno ni kako je Saša Janković dospeo u agenciju niti šta je on zaista tražio u novinarstvu. Kao što se 1994. godine misteriozno pojavio u toj novinskoj agenciji antirežimskog usmerenja, Janković je isto tako, tri godine kasnije, preko noći prestao da radi u njoj i to tako što je prešao da radi u jednom od ministarstava Miloševićevog režima.
Iako je u novinskoj agenciji “Beta” proveo pune tri godine, nije jasno ni kako je Saša Janković dospeo u agenciju niti šta je on zaista tražio u novinarstvu. Kao što se 1994. godine misteriozno pojavio u toj novinskoj agenciji antirežimskog usmerenja, Janković je isto tako, tri godine kasnije, preko noći prestao da radi u njoj i to tako što je prešao da radi u jednom od ministarstava Miloševićevog režima.

On dodaje da su zaposlenima u Beti Jankovića predstavili kao diplomiranog pravnika (iako sam Janković tvrdi da se u agenciji zaposlio „pred kraj studija”, a prava je diplomirao 1996. godine) koji će pratiti pravne teme. „Nije, međutim, bilo jasno šta on želi da postigne u novinarstvu. On nije bio čovek koji je goreo od želje da juri na događaje i piše izveštaje, a opet, došao je da radi u novinsku agenciju čiji je posao da pravi i objavljuje vesti”, navode naši sagovornici. Oni se, takođe, prisećaju da je Janković bio sklon emotivnim ispadima, imao je običaj da se pred svima zaklinje kako bi dokazao neke svoje tvrdnje.

„Bio je čudan. Imao je nekakvu svoju ličnost, umeo je da se izražava, bio je inteligentniji i obrazovaniji od većine prosečnih novinara. Ali nije imao novinarski poriv da juri priču koju će odmah da objavi. On je imao zadršku u tom smislu, on je više imao poriv da informacije prikuplja i zadržava ih za sebe. Čak i ako je tu bio poslat po nekom zadatku oni nisu mogli da imaju neke koristi od toga. Kao što je iznenada došao, Janković je jednog dana samo nestao. Iznenada je prešao kod Vladimira Cvetkovića u Ministarstvo sporta. To je takođe bilo čudno, ta dva posla nisu imala nikakve međusobne veze, a on i nije bio neki sportski tip. Zanimljivo je bilo da je tokom rada u Ministarstvu bio zadužen za dodelu dozvola za tombole od kojih su se u to vreme finansirala sportska društva”, podsetili su naši sagovornici.

Prema njihovim tvrdnjama, za razliku od zvaničnog i rezervisanog odnosa sa Ljubicom Marković, Janković je mnogo bliži odnos imao sa Draganom Janjićem, takođe jednim od čelnih ljudi u Beti koji je početkom devedesetih došao u Beograd iz ratom zahvaćene Bosne. Bliski odnos između njih dvojice potvrdiće se 2011. godine kada će Janković Janjića zaposliti kao savetnika u stručnoj službi Zaštitnika grđana. Tim činom Janković je saradniku iz svojih novinarskih dana pružio utočište nakon smene sa mesta zamenika glavnog urednika „Politike” do čega je došlo nakon skandala sa optužbama da je sprovodio cenzuru u korist tadašnjih vlasti (Borisa Tadića i Demokratske stranke) i učestvovao u otpuštanju nepodobnih novinara o čemu je javnost u više navrata alarmirao portal pištaljka.rs i njegov urednik Vladimir Radomirović. [3]

Naši sagovornici posebno ukazuju da je Beta sredinom devedesetih važila za novinsku agenciju sa antirežimskim usmerenjem, koja je dobijala pomoć sa Zapada, pa je otuda bilo za očekivati i sasvim logično da su vladajuće strukture imale potrebu da ubacivanjem svojih ljudi u agenciju dešavanja u njoj drže pod nekom vrstom nadzora. U takvim okolnostima privremeno angažovanje Saše Jankovića u agenciji Beta bilo je u najmanju ruku čudno i sumnjivo.

Za razliku od većine njegovih vršnjaka koji su, zbog nemogućnosti da pronađu posao u Srbiji, krajem devedesetih masovno odlazili u inostranstvo, Jankoviću su se, prema njegovoj priči, vrata sama otvarala. Iste noći kada je sa suprugom i prijateljicom razgovarao da više ne može da nastavi da radi u Beti, za budućeg Omudsmana pojavile su se nove mogućnosti.

Prijateljica je rekla: “Nama u Ministarstvu sporta i omladine treba pravnik, ministar je Vladimir Cvetković, a zamenik ministra Miloš Srejović, sjajni su ljudi, nema taj posao veze sa politikom, dođi kod nas. Petnaest dana kasnije počeo sam da radim državni posao u najnižem stručnom zvanju”, navodi Janković u svojoj zvaničnoj biografiji i dodaje:

Sećam se da je uticajna političarka želela da postane predsednica Biciklističkog saveza Srbije, ali na sednici na kojoj je izabrana nije bilo kvoruma. Pripremio sam rešenje kojim se njen zahtev za upis u Registar odbija. Tadašnji ministar Zoran Anđelković ga je potpisao i čuo sam da je zbog toga imao partijski problem. Vrhovni sud je potom poništio moje rešenje u upravnom sporu na potpuno apsurdan način….Pripremio sam novo, isto. Vrhovni sud ga je opet poništio. Poslali su me da objasnim visokom partijskom rukovodiocu SPS-a Igoru Perčeviću, kako to da ne pišem rešenje kakvo svi očekuju od mene… Međutim, ministar je opet potpisao negativno rešenje koje sam pripremio.ˮ

Zoran Anđelković, ministar za sport i omladinu u vladi Mirka Marjanovića, potvrdio je da se odlično seća da je Janković radio kod njega u ministarstvu i dodao da nije imao zamerke na njegov rad.
Zoran Anđelković, ministar za sport i omladinu u vladi Mirka Marjanovića, potvrdio je da se odlično seća da je Janković radio kod njega u ministarstvu i dodao da nije imao zamerke na njegov rad.

Očigledno svestan da mu pripadnost Miloševićevom režimu nije svetla tačka, Janković pokušava sebe da predstavi kao osobu koja je unutar sistema radila protiv SPS-a, ali u svom prenapadnom pravdanju nesvesno otkriva da je bio u dnevnom kontaktu sa samim vrhom Miloševićeve stranke (Perčevićem, Anđelkovićem i ostalima).

Da ni Janković nije bio anonimni činovnik u ministarstvu svedoče i reči njegovog tadašnjeg šefa Zorana Anđelkovića, republičkog ministra za sport i omladinu u vladi Mirka Marjanovića, koji je potvrdio da se odlično seća da je Janković radio kod njega u ministarstvu i dodao da nije imao zamerke na njegov rad.

“Saša je bio dobar, radio je svoj posao korektno. To je bilo pre 17 godina. Ono što je bio njegov posao, to je i radioˮ, kratko je rekao Anđelković. Ono što je ostalo nepoznanica jeste način na koji je Janković došao u ministarstvo što se dogodilo u vreme dok je tim resorom rukovodio Vladimir Cvetković. Iako bivši funkcioneri Miloševićevog režima nerado govore na tu temu, javna je tajna da je u organe državne uprave tada, po pravilu zapošljavan partijski kadar SPS-a i JUL-a. Janković, međutim, negira da je ikada bio član bilo koje od te dve partije. U pokušaju da dokaže svoje tvrdnje naveo je i jedan zanimljiv događaj:

Kada je neko predložio da postanem direktor Direkcije za međunarodnu kulturnu, prosvetnu i sportsku saradnju u Ministarstvu spoljnih poslova, rešenje koje je bilo na stolu ministra Vladislava Jovanovića nije potpisano. Nikada, naime, nisam javio u koju sam se od dve vladajuće stranke – SPS ili JUL – učlanio po hitnom postupku, kako mi je posavetovano da uradim. Nisam imao šta da im javim, niti su me ikada više pozvali, ali otkaz u Ministarstvu sporta nisam dobio.

Poput tvrdnje da je bio na ratištu 9. marta 1991. godine, pre nego što je rat počeo, i ovde se Jankoviću potkrala jedna ozbiljna omaška. Naime, Vladislav Jovanović je bio savezni ministar inostranih poslova do 15. septembra 1995. godine, dok je Janković svoje državno službovanje započeo nakon odlaska iz Bete, 1997. godine. Otuda je nejasno kako je bilo moguće da Vladislav Jovanović odbije da potpiše Jankovićevo imenovanje kada u to vreme uopšte nije ni bio ministar, niti je mogao da potpisuje bilo kakve odluke iz tog domena? [4]

Zbog ove iznete nelogičnosti redakcija uputila je pitanje Jankoviću da objasni kako je moguće da je Vladislav Jovanović odbio da potpiše odluku o njegovom imenovanju na mesto direktora Direkcije za međunarodnu kulturnu, prosvetnu i sportsku saradnju s obzirom na oklnost da je on ministar inostranih poslova bio do 15. septembra 1995. godine? Jankovića smo takođe upitali i da nam odgovori na pitanje da li je za tu funkciju bio predložen u vreme dok je radio u Beti i ko ga je tačno za nju predložio? Janković ni na to pitanje nije odgovorio.

Saša Janković je optužio Vladislava Jovanovića da 1997. godine nije odobrio njegovo imenovanje na visoku poziciju u okviru MIP-a iako je Jovanoviću funkcija prestala 15. septembra 1995. godine. Sličnom manipulacijom datumima Janković se poslužio kada je ustvrdio da je bio mobilisan i poslat na ratište mesec dana pre nego što je rat uopšte i izbio.
Saša Janković je optužio Vladislava Jovanovića da 1997. godine nije odobrio njegovo imenovanje na visoku poziciju u okviru MIP-a iako je Jovanoviću funkcija prestala 15. septembra 1995. godine. Sličnom manipulacijom datumima Janković se poslužio kada je ustvrdio da je bio mobilisan i poslat na ratište mesec dana pre nego što je rat uopšte i izbio.

Iako u svojoj zvaničnoj biografiji sebe uporno predstavlja kao osobu koja je navodno radila protiv interesa SPS-a i JUL-a, simptomatično je da Janković ne samo da nije najuren iz ministarstva već je, naprotiv, čak bio predlagan i za visoku direktorsku funkciju u Direkciji za međunarodnu kulturnu, prosvetnu i sportsku saradnju.

Mimo svih očekivanja Jankoviću će se šansa za napredovanje ukazati nakon oktobarskih promena 2000. godine nakon čega će biti unapređen na poziciju Sekretara saveznog ministarstva sporta, a naredne godine imenovan na mesto pomoćnika saveznog sekretara za sport i omladinu. U toku 2003. godine zaposlio se na mesto nacionalnog pravnog savetnika u Odeljenju za demokratizaciju misije OEBS u Beogradu. Tokom rada pri OEBS-u uspeo je 2005. godine da završi specijalističke studije bezbednosti na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. To, međutim, nije bilo jedino interesovnje za sektor bezbednosti koje je Janković u tom periodu pokazivao.

Preko OEBS-a do DB: Neuspeo pokušaj zaposlenja u DB, odlazak u OEBS i početak saradnje sa BIA

Pored toga što je Janković imao običaj da za sebe tvrdi kako je prošao najviše bezbednosne provere, javnost je ostala u šoku kada je u samom finišu predizborne kampanje u martu 2017. godine izjavio da mu je prijatelj iz BIA rekao da je za njega “opasno ako uđe u drugi krug predsedničkih izbora”. To međutim nije bio jedini put kada je Janković pomenuo misterioznog prijatelja iz BIA i svoje veze sa tajnim službama. U svojoj zvaničnoj biografiji pominje “prijatelja iz MUP-a” koji ga je spasao hapšenja kao bosanskog državljanina i deportovanja na front; nakon tragedije koja se dogodila u njegovom stanu u Beogradu, pištolj iz koga je počinjeno samoubistvo na vošeban način mu je vraćen, a sve dozvole za držanje oružja bez ikakvih problema produžavane. Pored toga Janković je bio često viđan gost u streljanama BIA za šta je kao opravdanje naveo uverenje da je tamo najmanja verovatnoća da sretne ljude iz kriminalnog miljea.

Preko OEBS-a do realizacije plana: Nakon što početkom 2000. godine nije uspeo da se zaposli u Državnu bezbednost, Janković se 2003. godine zaposlio u OEBS-u što je iskoristio da konačno postane saradnik BIA
Preko OEBS-a do realizacije plana: Nakon što početkom 2000. godine nije uspeo da se zaposli u Državnu bezbednost, Janković se 2003. godine zaposlio u OEBS-u što je iskoristio da konačno postane saradnik BIA

U nastojanju da otkrijemo pravu prirodu veza između Jankovića i tajnih bezbednosnih službi, iz dobro obaveštenih izvora bliskih bezbednosnim službama Srbije redakcija je dobila informaciju da je Saša Janković od 2003. godinebio saradnik i informator Bezbednosno-informativne agencije. Prema našim izvorima, Jankovićeva špijunska karijera trajala je od 2003. do 2006. godine. Njegove veze sa BIA-a formalno su započele 2003. godine tokom koje je Janković, u svojstvu visokopozicioniranog službenika OEBS-a u Beogradu, preko svog poznanika srpskoj kontraobaveštajnoj agenciji ponudio dostavljanje poverljivih materijala iz te međunarodne organizacije. Prema informacijama do kojih smo došli, Janković je u srpskoj kontraobaveštajnoj agenciji najpre vođen pod kodnim imenom „Stepˮ, da bi ga od 2006. godine služba registrovala kao saradnika pod imenom „Lantisˮ.

Prema rečima naših sagovornika, u istom periodu Janković je istu vrstu saradnje preko posrednika nudio i Vojno-bezbednosnoj agenciji što su iz ove ove službe odbili iz svojih operativnih razloga.

Neki beogradski mediji ranije su iznosili sumnje da je Janković bio saradnik tajnih službi navodeći da je za te poslove bio vrbovan nakon sumnjive smrti svog druga Predraga Gojkovića. Prema tim navodima Janković je „oberučke prihvatio saradnju i pranje dosijea, a kasnije je kao saradnik postavljan na visoke i ozbiljne funkcije u državi, odakle je imao uvid u vrlo važne informacije i brojne državne tajneˮ.

Iako sagovornici nisu opovrgli mogućnost da je Janković možda vrbovan od strane nekih službi odmah nakon smrti svog prijatelja Predraga Gojkovića, oni navode da je ipak najverovatnije bila reč o njegovim personalnim vezama sa nekim ljudima iz policije (uključujući i nekadašnjeg načelnika lozničkog MUP-a), ali da je do uspostavljanja veza između Jankovića i BIA ipak došlo kasnije početkom 2003. godine. Naši izvori, međutim, su otkrili da je Janković te veze pokušavao da uspostavi i ranije navodeći javnosti do sada nepoznatu informaciju da je lider PSG pokušao da se zaposli u tadašnjem Resoru državne bezbednosti MUP-a Srbije još početkom 2000. godine, u vreme kada je ta služba bila umešana u politička ubistva i kada je njenim radom rukovodio Radomir Marković. Naši sagovornici su ukazali da je Janković tada na sve moguće načine, posebno preko veza iz SPS-a i JUL-a, pokušavao da se zaposli u DB, ali da u tome nije uspeo upravo zbog toga što nije prošao bezbednosne provere!

Povodom ovih saznanja, redakcija je od Jankovića zatražila odgovor na pitanje da li je tačna informacija da je početkom 2000. godine aplicirao za radno mesto u Resoru državne bezbednosti MUP-a Srbije? Jankovića smo takođe pitali zašto taj podatak nije naveo u svojoj zvaničnoj biografiji? Odgovore, nažalost, ni na ova pitanja nismo dobili.

Da li je Budimir Delić, taj misteriozni “prijatelj iz BIA”?

Govoreći o vezama između Jankovića i BIA-e, naši izvori su nam omogućili uvid u nekoliko dokumenata koji zbog oznake “strogo povreljivo”, ne mogu biti objavljeni dok se ta klasifikacija ne ukloni. U tim dokumentima kao čovek iz BIA zadužen za održavanje veze sa Jankovićem navodi se ime Budimira Delića koga je, nakon penzionisanja, Janković postavio na mesto šefa protokola u Kabinetu zaštitnika građana.

Da li je Budimir Delić operativac službe bezbednosti toliko pominjani Jankovićev prijatelj iz BIA?
Da li je Budimir Delić operativac službe bezbednosti toliko pominjani Jankovićev “prijatelj iz BIA”?

O Delićevoj ulozi u službi Saše Jankovića javnost je prvi put saznala kada je nekoliko dnevnih listova u Srbiji objavilo interni dokument iz vremena kada je Janković bio zaštitnik građana. U procurelom internom aktu iz kabineta bivšeg Ombudsmana detaljno je opisano kako je Janković u rezidenciju britanskog ambasadora u Beogradu išao pod intenzivnim merama kontraobaveštajne zaštite i to sa čak tri službena automobila.

Rajko (Jankovićev vozač, prim. aut) vozi Sašu ‘subaruom’ u britansku rezidenciju. Buda (Budimir Delić, prim. aut) dolazi svojim autom do rezidencije i uzima Rajka, ‘subaru’ ostaje ispred rezidencije. Buda vozi Rajka do Deligradske, Rajko uzima novi auto i u 19 sati sa njim dolazi do rezidencije. Ispred rezidencije u ‘subaruu’ čeka da Saša izađe, ali pre nego što Saša izađe, ključeve novog auta daje obezbeđenju na ulazu da ih britansko obezbeđenje preda Saši kada bude izašao. Kada Saša izađe iz rezidencije, Rajko sam ‘subaruom’ vozi do Sašine zgrade na Novom Beogradu, a onda svojoj kući vozi ‘subaru’. Buda radi kontrapratnju Saši od britanske rezidencije do kuće na Novom Beogradu, nakon što Saša ode kući, Buda ide svojoj kući. Bez telefonskog kontakta, sa isključenim telefonomˮ, stoji u instrukcijama koje su se odnosile na Jankovićevu posetu britanskom ambasadoru u Beogradu.

U pokušaju da dobijemo komentar na sve iznete informacije, redakcija je stupila u kontakt sa Budimirom Delićem čovekom koji do sada nikada nije davao izjave za medije. U više telefonskih razgovora on nam je potvrdio informaciju da je sa Jankovićem prijatelj dugi niz godina, ali je istovremeno uglavnom pokušavao da minimizira svoju ulogu u Pokretu slobodnih građana tvrdeći da jeste član te organizacije, ali bez ikakve zvanične funkcije. Delić nam je takođe predočio da njega, kao čoveka u penziji, politika uopšte i ne zanima ne objašnjavajući pri tome šta ga je onda motivisalo da bude aktivan član u jednoj političkoj organizaciji?

Iako je negirao da ima saznanja o bilo kakvim vezama Jankovića i njegove bivše firme (BIA), Delić ipak nije mogao decidno da opovrgne postojanje dokumenata u kojima se pominje njegovo ime u tom kontekstu.

Uvek uz prijatelja iz BIA: Budimir Delić, desna ruka Saše Jankovića
Uvek uz “prijatelja iz BIA”: Budimir Delić, desna ruka Saše Jankovića

“Ja sam 30 godina radio u Resoru državne bezbednosti, kasnije BIA, a već 11 godine sam u penziji. Tačno je da sam poslednjih godinu i po dana Jankovićevog mandata (od 2015. godine) bio zaposlen u kancelariji Zaštitnika građana na poslovima protokola i međunarodne saradnje, ali to je bio jedan najobičniji posao i nije u pitanju nikakva funkcija”, rekao je Delić.

Na molbu da objasni podatak da se njegovo ime pominje u zvaničnim dokumentima Bezbednosno-informativne agencije kao čoveka koji je bio zadužen da održava vezu sa kontaktom pod kodnim imenom “Step”, Delić je odbacio te navode, ali tom prilikom nije mogoa decidno da tvrdi da je taj dokument falsifikat!

“Vi znate u kojoj instituciji sam ja radio. Znate da postoji kodeks ponašanja pripadnika službe. Ja tvrdim da nisam bio nikakav čovek za vezu Saše Jankovića sa tom institucijom, a da li postoji neka dokumentacija o tome, za to ćete morati da se obratite mojoj bivšoj agenciji. Ukoliko oni imaju nešto i smeju to da vam daju vi to onda objavite”, rekao je Delić dodajući da mu nije poznata ni informacija da je Janković konkurisao za radno mesto u DB 2000. godine tvrdeći da ga tada “možda nije ni poznavao”. On takođe nije želeo da komentariše vremensku podudarnost – da je baš do trenutka njegovog penzionisanja 2006. godine Janković u evidenciji vođen pod kodnim imenom “Step”, da bi nakon Delićevog odlaska u penziju on dalje bio vođen pod imenom “Lantis”.

Upitan da objasni od kada tačno datira njegovo i Jankovićevo prijateljstvo, tj. da li su se upoznali pre ili posle 2006. godine, kada je Delić penzionisan u BIA, naš sagovornik je najpre odbio da odgovori na to pitanje tvrdeći da je reč o privatnom odnosu bez ikakvog javnog značaja, da bi kasnije ipak otkrio da to poznastvo traje “dugi niz godina”.

Na pitanje kako je došlo do njegovog angažovanja u Kancelariji zaštitnika građana, tj. da li je na tu dužnost primljen preko konkursa ili na nečiju preporuku ili poziv, Delić nas je uputio da sve detalje u vezi sa njegovim postavljenjem potražimo u toj instituciji navodeći da tamo postoji kompletna dokumentacija.

Da su znali za Jankovićeve veze sa tajnim službama, pitanje je da li bi potpisnici Apela 100 ikada potpisali taj dokument kojim su doušnika pod kodnim imenom Step promovisali u kandidata na predsedničkim izborima u aprilu 2017. godine. Većina potpisnika apela su ljudi koji se već 20 godina unazad bore za otvaranje dosijea tajnih službi.
Da su znali za Jankovićeve veze sa tajnim službama, pitanje je da li bi potpisnici “Apela 100” ikada potpisali taj dokument kojim su doušnika pod kodnim imenom “Step” promovisali u kandidata na predsedničkim izborima u aprilu 2017. godine. Većina potpisnika apela su ljudi koji se već 20 godina unazad bore za otvaranje dosijea tajnih službi

Neispunjeni san saradnika DB – da postane direktor BIA

Da je u pogledu saradnje sa službama bezbednosti Janković imao mnogo veće ambicije od informatorskih, svedoči i deo iz njegove autobiografije u kojem navodi da je na funkciju Zaštitnika građana izabran sa namerom da ne bude imenovan na neku drugu funkciju za koju je imao „mnogo više kvalifikacijaˮ (dve godine pre toga završio je specijalističke studije bezbednosti na Fakultetu političkih nauka u Beogradu).

Postao sam zaštitnik građana da bi me sprečili da postanem nešto drugo. Iskreno, očekivao sam drugi posao i imao mnogo više kvalifikacija za njega. Sve je čak bilo skoro izvesno, ali su u poslednjem momentu ljudi moćniji od mene uvideli priliku da moju karijeru skrenu na drugi kolosek, misleći da ću im sa njega manje smetati. Donosiocima političke odluke, u tom momentu Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću, nisam ni mogao ni hteo da objašnjavam otkud odjednom podrška s nenadanih mesta za dobronamernu ideju Zorana Lončara da budem zaštitnik građana. On o mom bavljenju sektorom bezbednosti nije znao ništa, znao je za moju ulogu u donošenju Povelje o ljudskim i manjinskim pravima u SRJ, za moje aktivnosti u Misiji OEBS-a na polju demokratizacije i političku neutralnost koja bi mogla da bude prihvatljiva svim strankama, koje više od dve godine od donošenja zakona nisu mogle da se dogovore o ličnosti prvog ombudsmana”, navodi se u zvaničnoj autobiografiji Saše Jankovića u kojoj je priznao da je imao ambiciju da upravlja nekom od bezbednosnih službi u Srbiji. S obzirom na podatke o njegovoj saradnji sa BIA, po svemu sudeći, upravo je ona bila institucija koju je Janković, uz pomoć svojih veza i pokrovitelja, želeo da preuzme.

Da li je Janković imao ambiciju da postane direktor BIA?
Da li je Janković imao ambiciju da postane direktor BIA?

Šta Janković zna o paralelnoj službi bezbednosti koju je svojevremeno formirao Boris Tadić?

Dodatne sumnje u pogledu veza između Jankovića i tajnih službi i njihovih odmetnutih struktura, pojačao je Saša Radulović, lider pokreta Dosta je bilo, kada je objavio autorski tekst u kome je bivšeg zaštitnika građana optužio za veze sa paralelnom službom koja je formirana u vreme vladavine Borisa Tadića. Govoreći o sastanku sa Sašom Jankovićem sredinom januara 2014. godine, Radulović je naveo sledeće:

Nekih desetak dana ranije, telefonom me je zvao Saša Janković, koji je u to vreme bio Zaštitnik građana i rekao da bi dobro bilo da se vidimo. Sastanak se održao u mom kabinetu u Ministarstvu privrede. Rekao mi je da zna da razmišljam o podnošenju ostavke i da bi bilo dobro da o tome dobro razmislim.

Ispričao mi je priču o tome kako je Demokratska stranka 2004. godine krenula u izgradnju paralelne službe bezbednosti, u stvari aparata za praćenje i prisluškivanje, i da je ta služba sada jača, modernija i bolje opremljena od državne i onda kazao: ‘Mi mislimo da ne bi trebalo da podnosiš ostavku na mesto ministra privrede, već da sačekaš’. Govorio je o tome da treba da se steknu bezbednosni i drugi uslovi i da je do tada bolje da ostanem unutra. Bio sam zatečen ovim, odgovorio sam neodređeno i tu se razgovor završio.

Opsednutost tajnim službama i prisluškivanjem bila je i ostala zajednička strast Borisa Tadića i Saše Jankovića. Sledivši svoju opsesiju Tadić je tokom svoje vladavine formirao paralelnu tajnu službu što je Janković otkrio u razgovoru sa Sašom Radulovićem početkom 2014. godine. Da li je tadašnji Ombudsman i sam bio deo te paralelne službe bezbednosti?
Opsednutost tajnim službama i prisluškivanjem bila je i ostala zajednička strast Borisa Tadića i Saše Jankovića. Sledivši svoju opsesiju Tadić je tokom svoje vladavine formirao paralelnu tajnu službu što je Janković otkrio u razgovoru sa Sašom Radulovićem početkom 2014. godine. Da li je tadašnji Ombudsman i sam bio deo te paralelne službe bezbednosti?

Odmah posle ovog sastanka sam razgovarao sa svojim najužim timom u Ministarstvu privrede i svi smo bili iznenađeni. Znali smo za rad Mikija Rakića, znali smo i za metode službi koje kroje celu političku scenu u Srbiji od nastanka višestranačja, znali smo da vam na razgovore uvek šalju prijatelje sa prijateljskim savetima, ali niko od nas ovo nije očekivao.

Reagujući na optužbe koje je na njegov račun izneo Radulović, Janković nije demantovao navode o postojanju paralelne službe, već je čitavu priču pokušao da relativizuje navodima o postojanju više „neformalnih prislušnih centara u zemljiˮ.

O pokušajima formiranja paralelne službe za prisluškivanje u vreme Borisa Tadića, postojale su informacije i ranije. Tako je još tokom 2004. godine „Srpska rečˮ pisala o nastojanjima tada novoizabranog predsednika da uz pomoć svojih ljudi od poverenja formira sebi lojalnu paraslužbu za prisluškivanje. U tome je, prema navodima lista, ključnu ulogu imao Ranko Tadić, brat od strica Borisa Tadića, koji je dvadeset godina radio u prislušnom centru Resora državne bezbednosti, od čega poslednjih pet godina pre penzionisanja u Jedinici za specijalne operacije Milorada Ulemeka Legije.

„Kao nesporno stručan za te poslove, zbog čega ima nadimak Manijak, sada radi na osnivanju paralelnog prislušnog centra predsednika države Borisa Tadića, koji će služiti za prisluškivanje njegovih političkih protivnika. Sa njim zajedno u timu učestvuje i Zoran Zagorac, bivši radnik Resora državne bezbednosti i Službe za informisanje i dokumentaciju u Ministarstvu spoljnih poslova. Dogovor o formiranju te službe sa Borisom Tadićem napravio je Momir Stojanović, bivši i nedavno smenjeni direktor Vojne službe bezbednosti, inače privatno veliki prijatelj Borisa Tadića. Četvrti zaverenik u službi novog predsednika države je Mile Zarić, bivši veliki JUL-ovac i lični prijatelj Mire Marković, inače vlasnik barokomore u Kliničkom centru na Banjiciˮ, pisalo je u tekstu koji je objavila „Srpska rečˮ 2004. godine.

Prema tim navodima centar za prisluškivanje koji je tada bio u fazi osnivanja nalazio se na brodu Mileta Zarića na Dunavu, preko puta Kalemegdana, dok se pomoćni deo nalazio u Centru “Sava”.

„Opremu za Centar nabavili su preko takođe velikog prijatelja Borisa Tadića, Izraelca Arija, koji je prijatelj i Jovice Stanišića. Ari je, inače, konzul Republike Srpske u Tel Avivu. Ova ekipa našeg “demokratskog predsednika” postigla je dogovor o razmenjivanju usluga sa Karlom del Ponte. Naime, Mile Zarić je pre dva meseca putovao u Hag da poseti Jovicu Stanišića i sreo se sa Karlom del Ponte. Naši izvori kažu da su se dogovorili da on njoj daje informacije o Karadžiću, a za uzvrat da se Karla del Ponte složi o puštanju na slobodu Jovice Stanišića i Frenkija Simatovićaˮ, stajalo je u pomenutom tekstu. [6]

Iste navode potvrdio je i Vladimir Popović, šef Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića, koji je u intervjuu za magazin „Statusˮ (čiji je vlasnik bio Slaviša Lekić, sadašnji predsednik NUNS-a) iz 2007. godine naveo da je BIA još tokom 2001. i 2002. godine imala saznanja o pokušajima formiranja paralelne službe.

Na mestu o kome je oduvek sanjao: danas je jasnije koji su bili pravi motivi Saše Jankovića da se sa mesta Zaštitnika građana opsednuto bavi službama bezbednosti
Na mestu o kome je oduvek sanjao: danas je jasnije koji su bili pravi motivi Saše Jankovića da se sa mesta Zaštitnika građana opsednuto bavi službama bezbednosti

„Tadić je bio miljenik i pulen jedne grupe ratnika, zločinaca, lopova i pokvarenjaka, uglavnom funkcionera DB i vojne službe bezbednosti, angažovanih na ratištima Hrvatske, Bosne i Kosova, koju su činili, između ostalih, Tadićev brat, Ranko Tadić – zvani Manijak, Dragan Filipović, izvesni Valter, Petar Pojić, direktor ART TV, ali i Tadićeva dugogodišnja veza vojne službe – Branko Krga. Svi oni su pod okriljem sportskog društva ‘Sveti Đorđe’ skupljali istomišljenike za koje je vlada Zorana Đinđića bila kvislinška, pripremali paralelnu službu i spremali terorističke akcije”, naveo je Popović. On je precizirao da je proces formiranja paralelne službe počeo još krajem 2000. godine, dok je Tadić bio ministar telekomunikacija, a da je intenziviran tokom 2001. i 2002. godine.

„Nalazili su se u kafanama, a posebno na brod-restoranu još jednog člana te ‘patriotske’ grupe – Mileta Zarića… Ja to znam od Zorana i već sam ranije pomenuo da je Zoran tražio da BIA prati tu grupu, od kojih su se neki ubrzo infiltrirali u Atlantski savet, pa su onda sa tih pozicija spremali Tadića za mesto ministra vojske…Znam da postoji stotine strana izveštaja i zapisnika, službenih beleški o aktivnostima te grupe, o njihovim poslovnim kontaktima sa izraelskim firmama, posebno oko telekomunikacija, opsednuti su bili prisluškivanjima, imali su svoje privatne prislušne centre, mrzeli Zorana i našu vladu, busali se u patriotizam i ratništvo, bili nekakvi sledbenici ‘Apisovog zaveštanja’, bili povezani sa elitom JUL-ovskih privrednika i ministara, naravno, sve pod dirigentskom palicom Stanišića. Tu je bilo i domaćih privrednika, stranih biznismena, ali i novinara, od kojih je jedna čak u devedesetim radila u kabinetu Zorana Đinđića”, naveo je Popović u intervjuu za magazin „Status” iz aprila 2007. godine.

Dva lica Jankovića kao Ombudsmana

NEMEŠANJE U SOPSTVENI POSAO U PERIODU DO JULA 2012. GODINE: Mada je na mestu Zaštitnika građana proveo punih deset godina, sve do druge polovine 2012. godine građani Srbije gotovo da nisu imali prilike da čuju za njegovo ime. Kada se, recimo, pomoću Google pretraživača po godinama traga sa pojmom “Saša Janković”, u prvih pet godina pojavljuje se veoma mali broj rezultata, dok sasvim obrnuta situacija nastaje kada se isti pojam pretražuje za period posle 2012. godine. Ta okolnost govori da se Janković u periodu vladavine Demokratske stranke i Borisa Tadića redovno propuštao da reaguje u slučajevima kršenja ljudskih prava da bi kasnije, kada su na vlast došli njegovi politički oponenti, on počeo radikalno da politizuje i karikira instituciju koja mu je bila poverena na upravljanje.

Janković je ostao upamćen i po skandaloznom odnosu prema nasilnom raseljavanju Roma iz beogradskog naselja Belvil koje je u više navrata sprovodio tadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas kako bi svom poslovnom partneru, tajkunu Miroslavu Miškoviću, omogućio da realizuje svoje građevinske poduhvate.
Janković je ostao upamćen i po skandaloznom odnosu prema nasilnom raseljavanju Roma iz beogradskog naselja Belvil koje je u više navrata sprovodio tadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas kako bi svom poslovnom partneru, tajkunu Miroslavu Miškoviću, omogućio da realizuje svoje građevinske poduhvate

Tako je iz perioda pre 2013. godine, ostalo zabeleženo Jankovićevo putovanje u Oslo na dodelu Nobelove nagrade za mir u decembru 2010. godine, gde ga je poslao Boris Tadić nakon skandala koji je izazvao njegov šef diplomatije Vuk Jeremić, odbijajući da prisustvuje tom događaju. Janković je ostao upamćen i po skandaloznom odnosu prema nasilnom raseljavanju Roma iz beogradskog naselja Belvil koje je u više navrata sprovodio tadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas kako bi svom poslovnom partneru, tajkunu Miroslavu Miškoviću, omogućio da realizuje svoje građevinske poduhvate. [7]

Tako su u medijima ostale zabeležene reakcije Zaštitnika građana Saše Jankovića koji je, vodeći računa da se kojom rečju ne zameri DS moćniku, u jednom slučaju izrazio „zabrinutost u pogledu adekvatnosti smeštajaˮ koji je u Leskovcu čekao buldožerima raseljene i iz Beograda proterane romske porodice. To što su u ovom slučaju prekršena ustavom garantovana lična prava na slobodno kretanje i naseljavanje na teritoriji Republike Srbije, Jankoviću nije zasmetalo.

U drugom slučaju nasilne deportacije romskih porodica, Janković je čak otvoreno hvalio Đilasove postupke koji je, na silu raseljene, Rome smeštao u barake ograđene žicom u Lipovačkim šumama na periferiji Beograda. Tim povodom oglasio se i Amnesti Internešenel optužujući tadašnju srpsku vladu da je prekršila međunarodno pravo dozvolivši vlastima u Beogradu da isele romske porodice kod naselja Belvil. Navodeći da Romi nisu bili konsultovani u vezi sa iseljavanjem, da su im uskraćivane adekvatne informacije, obaveštenja i pravni lekovi, iz Amnestija su upozorili da su neke romske porodice bile razdvojene, dok su se druge suočavale sa beskućništvom.

Za razliku od ove međunarodne organizacije za ljudska prava, Zaštitnik građana Saša Janković je ocenio da su „žitelji nehigijenskog nelegalnog naselja kod novobeogradskog ‘Belvila’ uspešno premešteni u neuporedivo bolje životne uslove uz puno poštovanje njihovog dostojanstva i bez prinude, što je prvi korak ka njihovoj društvenoj integraciji.”

I dok su građanima Srbije gažena osnovna ljudska prava koja je bio dužan da štiti, Janković je u tom periodu imao dovoljno vremena za beskorisno teoretisanje i pisanje „naučnih i stručnih radova” poput Intelligence/Security Systems of Serbia and Montenegro (2007), The Status of Serbia’s Intelligence Reform and its Challenges (2007), Parlamentarna kontrola službi bezbednosti (2008), Lokalni ombudsmani u Srbiji (2010) i Načelo oportuniteta u radu Zaštitnika građana (2012).

AKTIVNO “PROSVETLJENJE” I POLITIZACIJA INSTITUCIJE OMBUDSMANA: U periodu nakon smene vlasti u Srbiji u julu 2012. godine, Janković prestaje da piše brošure i birokratske smernice, i pod maskom zaštite ljudskih prava počinje aktivnije da se meša u dnevno-politička dešavanja. Njegovo delovanje posebno dobija na intenzitetu i značaju nakon majskih poplava 2014. godine kada je, na opšte zaprepašćenje vlasti i običnih građana u Srbiji, izrazio zabrinutost zbog policijskih privođenja onih koji su tokom vanredne situacije širili paniku i na taj način dodatno ugrožavali živote ljudi u ugroženim područjima. Tvrdeći da nije bilo nikakvog izazivanja panike i širenja lažnih vesti, Janković je jednostavno ignorisao poruke preko društvenih mreža o „stotinama leševa koji plivaju Obrenovcem”, „spaljivanju mrtvih u visokim pećima u Lazarevcu”, sms-poruke o zatrovanoj pijaćoj vodi u Beogradu, predstojećim restrikcijama struje i velikim zastojima u snabdevanju osnovnim životnim namirnicama. Te glasine su izazvale do tada nezabeleženu paniku među građanima Beograda (koja nije viđena čak ni tokom bombardovanja 1999. godine) usled čega su u roku od nekoliko sati prodavnice u prestonici bile gotovo u potpunosti opustošene.

U periodu nakon smene vlasti u Srbiji u julu 2012. godine, Janković prestaje da piše brošure i birokratske smernice, i pod maskom zaštite ljudskih prava počinje aktivnije da se meša u dnevno-politička dešavanja.
U periodu nakon smene vlasti u Srbiji u julu 2012. godine, Janković prestaje da piše brošure i birokratske smernice, i pod maskom zaštite ljudskih prava počinje aktivnije da se meša u dnevno-politička dešavanja

Inicijalni sukob s vlašću tokom poplava, Janković je kasnije iskoristio za potpunu politizaciju svoje funkcije zbog čega neće propuštati nijednu priliku za svoju samopromociju i profilisanje kao budućeg lidera prograđanskog dela opozicije. Tako će Jankovićev politikantski karakter doći do izražaja u gotovo svim slučajevima u kojima je iskoristio priliku da reaguje kao Zaštitnik građana – prilikom istrage o incidentu u kojem su pripadnici Žandarmerije prebili Andreja Vučića, rođenog brata premijera Srbije, preko slučaja pada helikoptera, podupiranja stavova o navodnoj cenzuri medija, pa sve do slučaja rušenja u Savamali na kojem je Janković najzad iskovao svoju predsedničku kandidaturu.

„Za građane ne postoji ništa gore nego da Srbija ovakva kakva jeste – razorenih institucija, bez vladavine prava i socijalne pravde, ugušenih medija, netransparentna i korumpirana, uđe u EU. Takva bi bila lak zalogaj svakom ko bi da nas iskoristi ekonomski i na svaki drugi način, građani od toga ne bi imali ništa, a ni one zemlje koje bi da nam pomognuˮ, postaće jedna od najzapaženijih izjava kanidata za predsednika Saše Jankovića.

Kreiranje lidera opozicije od formalno nezavisnog Zaštitnika građana

Po već ranije isprobanom receptu koji se pokazao delotvornim u izgradnji privida kredibiliteta i profesionalnog ugleda pojedinih instruisanih novinara i njihovih medija, proopoziciono delovanje donelo je Jankoviću podršku sa raznih strana i brdo nagrada od kojih za većinu domaća javnost do tada nije znala da uopšte i postoje. Tako su se u Jankovićevoj kolekciji našli sledeći “trofeji”:

2011. godine: Priznanje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti za poseban doprinos u afirmisanju prava na pristup informacijama, Ličnost godine (OEBS), Najevropljanin Srbije (Prva evropska kuća);

2012. godine: Doprinos godine Evropi (Evropski pokret u Srbiji), Priznanje Udruženja sudija prekršajnih sudova;

2013. godine: Pravi muškarac (Centar 8 sa saradnicima);

2015. godine: Vitez poziva (Liga eksperata – LEX), Međunarodna nagrada za toleranciju (Fondacija Plavi Dunav), Komunikator godine (Društvo Srbije za odnose sa javnošću), Doprinos godine Evropi (Evropski pokret u Srbiji), Šetač (Proaktiv za građanski aktivizam), Nacionalni orden za zasluge u rangu viteza (Republika Francuska);

2016. godine: Dobar primer Novog optimizma (Udruženje Novi optimizam), Povelja za građansku hrabrost (Fondacija Dragoljub Stošić), Ličnost godine (nedeljnik Vreme), Ličnost 2015. (portal Žurnalist).

Proopoziciono delovanje donelo je Jankoviću podršku sa raznih strana i brdo nagrada od kojih za većinu domaća javnost do tada nije znala da uopšte i postoje.
Proopoziciono delovanje donelo je Jankoviću podršku sa raznih strana i brdo nagrada od kojih za većinu domaća javnost do tada nije znala da uopšte i postoje

Inflacija nagrada i priznanja dodeljenih Saši Jankoviću, praćena devalvacijom vrednosti i ugleda samih priznanja, bili su deo ciljane kampanje stvaranja budućeg kandidata za predsednika Srbije i lidera proevropske opozicije u zemlji. Međutim, pre nego što će postati kandidat koga će podržati tek deo prograđanske opozicione scene, vitez, pravi muškarac, građanska hrabrost, novi optimizam, plavi Dunav, najevropljanin i komunikator Janković otkriće svoje pravo lice tokom afere koju je otkrila organizacija „Doktori protiv korupcije”, dobitnica nagrade Evropske mreže za borbu protiv prevara i korupcije u zdravstvu za 2011.

Tandem Ombudsman i Poverenik kao simboli zloupotrebe institucija u političke svrhe

Krajem avgusta 2012. godine, nevladina organizacija „Doktori protiv korupcije“, upozorila je na sukob interesa i enormne zarade koje su Ombudsman Saša Janković i Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić prisvojili kroz učešće u projektu izrade nacrta Zakona o zaštiti uzbunjivača. Ta nevladina organizacija, izrazila je zaprepašćenje „stepenom konflikta interesa i zloupotreba” u projektu izrade nacrta pomenutog Zakona koji je poveren Povereniku za informacije od javnog značaja, a finansiran iz fondova Velike Britanije i Kraljevine Holandije u iznosu od 100.000 evra! [8]

„Osim netransparentnog sprovođenja projekta u uskom krugu lica iz koga su isključene organizacije uzbunjivača i njihovih pravnih stručnjaka, a zbog kojih se ovaj projekat valjda i sprovodi, posebno šokiraju enormni iznosi koje ste kao učesnici sami sebi namenili za svoje učestvovanje u projektu. Iako ste već kao visoki državni službenici i rukovodioci institucija od najvećeg značaja za funkcionisanje pravne države i zaštitu prava građana, nagrađeni izuzetno visokim platama iz budžeta Republike Srbije, cinično ste dopustili sebi da organizujete i visoke dopunske prihode kroz učestvovanje u donatorskom projektu koji je inače po tematici i ciljevima u opisu vaših radnih obaveza”, stajalo je u otvorenom pismu koje su Doktori protiv korupcije uputili Rodoljubu Šabiću, Saši Jankoviću i Agenciji za borbu protiv korupcije.

Iako su obavljali funkcije koje su po Ustavu apolitične, Saša Janković i Rodoljub Šabić radili su sve suprotno ustavnim i zakonskim  odredbama u potpunosti politizujući institucije koje su im poverene na upravljanje
Iako su obavljali funkcije koje su po Ustavu apolitične, Saša Janković i Rodoljub Šabić radili su sve suprotno ustavnim i zakonskim odredbama u potpunosti politizujući institucije koje su im poverene na upravljanje

U pismu je konstatovano da su mesečne zarade Šabića i Jankovića kao državnih činovnika kroz ove „moralno i zakonski neprihvatljive aktivnosti i do 17 puta veće od prosečne plate u Srbiji”.

Doktori protiv korupcije su podsetili da Poverenik za informacije o javnom značaju i Obmudsman kao rukovodioci ključnih institucija pravne države nisu pokazali volju da od institucionalnog progona zaštitite one koji su do tada ukazivali na korupciju, i zatražili od Šabića i Jankovića da na stradanju uzbunjivača bar ne „ostvaruju privatnu ekstra zaradu”.

„Kako smo uvereni da evropski poreski obveznici nisu predvideli da iz svojih poreza finansiraju malu licemernu kastu bogatih birokrata u masi siromašnih građana Srbije, u obavezi smo da obavestimo o vašem žalosnom ponašanju odgovarajuće institucije Velike Britanije, Kraljevine Holandije kao i Evropske Unije te time sprečimo ponavljanje ovakvog sramnog slučaja”, stajalo je u pismu koje su potpisali lekari uzbunjivači Dragana Jovanović, Bojana Bokorov, Borko Josifovski i Goran Kuševija.

Šabić i Janković nemušto su demantovali ove optužbe navodeći kako su u projektu učestvovali pro bono. Oni, međutim, nisu ni pokušali da objasne kako je uopšte bilo moguće da učestvuju u projektu koji se bavi materijom koja stoji u opisu njihovih poslova, a za koji su donatori izdvojili čak 100.000 evra.

Okupljanje oko “Stepa” kao lidera opozicije – početak kraja tzv. građanske elite u Srbiji

Iznuren višegodišnjim nedostatkom političkih ideja i kadrovski sveden na trećerazredni ešalon političara iz Demokratske stranke, deo prograđanske opozicije prihvatio je da podrži Jankovićevu kanidaturu za predsednika.

U novembru 2016. godine 100 javnih ličnosti proevropske provenijencije, potpisalo je apel sa pozivom Saši Jankoviću da se na izborima kandiduje za predsednika Srbije kao nestranački kandidat. Janković je 7. februara objavio da prihvata taj poziv, a istog dana je podneo ostavku na funkciju Zaštitnika građana, kako bi mogao da se kandiduje za predsednika. Za tu priliku pripremio je poseban performans u okviru koga je na početak konferencije za medije došao službenim audijem, da bi se događaja udaljio u autobusu gradskog prevoza navodeći da će od tog dana svakodnevno koristiti javni gradski prevoz. U njemu ga, međutim, nakon predizbornog performansa pred kamerama, niko i nigde više nije video.

Od političkih organizacija Jankovićevu kandidaturu su podržale Demokratska stranka, Nova stranka, Socijaldemokratska unija i Vojvođanska partija, kao i udruženja, pokreti i inicijative Ne da(vi)mo Beograd, Lokalni front, Građanski stav, Hrvatski građanski savez, Podrži RTV, AlternAktiva, Udruženi pokret slobodnih stanara (Niš), Jeste SVEjeDNO, Mađarski pokret, Zelena mreža Vojvodine, Vojvođanski klub, Savez antifašista Vojvodine, Ateisti Srbije, Građanska platforma i Novi pokret (Novi Pazar).

Uprkos podršci koja je uglavnom došla iz polja građanski orijentisanih partija i udrženja, Janković je tokom svoje predizborne kampanje više puta jasno pokazao ne samo deficit ideja i vrednosti bliskih tom delu političkog spektra, već je uspeo da u nekoliko slučajeva pokaže zavidan nivo neodgovornosti i odsustva senzibiliteta za ključne demokratske i evropske vrednosti.

Veliki broj ljudi koji su podržali kandidaturu Saše Jankovića u međuvremenu je napustio njegovu političku opciju. Jankoviću su leđa okrenuli akademik Dušan Teodorović, Zoran Ivošević, Marinka Tepić, Ognjen Radivojević, Nikola Kojo, Srđan Škoro i mnogi drugi
Veliki broj ljudi koji su podržali kandidaturu Saše Jankovića u međuvremenu je napustio njegovu političku opciju. Jankoviću su leđa okrenuli akademik Dušan Teodorović, Zoran Ivošević, Marinka Tepić, Ognjen Radivojević, Nikola Kojo, Srđan Škoro i mnogi drugi

Tako je, odgovarajući na pitanja lidera LSV Nenada Čanka o ključnim tačkama svog predsedničkog  programa, Janković replicirao opštim mestima, očigledno stavljajući svoje političke kalkulacije ispred temeljnih demokratskih političkih vrednosti i načela. Tako je, podilazeći preovlađujućem javnom mnjenju, podržao vojnu neutralnost Srbije, briselski dijalog pozdravio rečima da podržava „svaki dijalog”, kao što je saopštio i da poštuje teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine kao što bi poštovao integritet bilo koje članice UN, ne upuštajući se u slojevite specifičnosti odnosa Srbije prema zapadnom susedu i posebnu vrstu odgovornosti za očuvanje mira i stabilnosti u regionu.

Vrhunac političkog licemerja Saša Janković je dostigao izjavom da je Aleksandar Vučić  „državnom imovinom na Kosovu platio svoj susret sa Angelom Merkel” i optužbama na račun svog političkog arhineprijatelja za navodno priznavanje kosovske nezavisnosti. U toj izjavi koja se mogla očekivati od vođe pokreta Dveri Boška Obradovića ili nacionalistički nastrojenog Vuka Jeremića, ali ne i od nekoga ko se predstavlja kao prograđanski i proevropski predsednički kandidat, Saša Janković je po ko zna koji put dokazao da on to suštinski nije.

Jankovićevo kameleonsko ponašanje kada su bazične političke vrednosti u pitanju, posebno će doći do izražaja nakon poraza na predsedničkim izborima kada će od sebe najpre odbaciti Demokratsku stranku, a potom i veliki broj onih koji su ga podržali na izborima. Usled manjka transparentnosti u rukovođenju i finansiranju Pokreta slobodnih građana, Jankovića će napustiti i najbliži saradnici iznoseći tom prilikom insajderske informacije u pogledu autoritarnog rukovođenja pokretom od strane Jankovića i njegove supruge Slavice, ali i sumnje u pogledu izvora finansiranja te organiazcije koji nisu poznati nikome osim samom Jankoviću i njegovoj supruzi. Usled političkog kraha pokreta koji je osnovao, Janković je odlučio da na predstojećim izborima za Skupštinu Grada Beograda svoju političku organizaciju utopi u listu koju će predvoditi nekadašnji gradonačelnik Beograda i lider DS-a Dragan Đilas. Tim činom Janković je priznao gubitak pozicije najjačeg opozicionog lidera u Srbiji koju je bio zadobio nakon održanih predsedničkih izbora u aprilu 2017. godine.

NAPOMENA REDAKCIJE: 

Studiju o stvarnoj životnoj priči i ulozi Saše Jankovića u političkom životu Srbije, pokrenuli smo pre svega iz razloga otkrivanja svih detalja i otklanjanja nejasnoća misterioznog ubistva Predraga Gojkovića koji se, prema zvaničnoj verziji događaja, 1. aprila 1993. godine ubio u stanu tadašnjeg studenta Saše Jankovića i to iz pištolja koji je pripadao budućem prvom Zaštitniku građana Srbije. Iako je istraga zvanično zatvorena kao samoubistvo, ostali su mnogobrojni detalji koji su bacili sumnje na zvaničanu verziju tog tragičnog događaja. Roditelji pokojnog Gojkovića ukazivali su na nalaze veštaka o nepostojanju tragova gareži i barutnih čestica oko ulazne rane na telu Predraga Gojkovića što ukazuje da je hitac došao s razdaljine veće od 80 centimetara. Time je gotovo isključena mogućnost da je bila reč o samoubistvu!

Pored mnogih drugih nekonzistentnosti u zvaničnoj verziji ove tragedije, do današnjih dana Saša Janković nije objasnio zašto je tokom istrage nekoliko puta menjao iskaz počev od tvrdnje da nije ulazio u prostoriju gde se nalazilo telo njegovog mrtvog prijatelja pa do kasnije tvrdnje da ga je milovao po kosi čime je nastojao da objasni prisustvo nitrata na svojim rukama koje je ustanovljeno putem parafinske rukavice. Janković se čak branio tvrdnjom da nitrati nisu isto što i barutne čestice i da se ovi prvi mogu dobiti pranjem ruku sapunom ili šamponom. Ostalo je, međutim, nejasno zbog čega bi neko ko ima 22 godine imao potrebu da se podrobnije raspituje o toj vrsti detalja kej su poznate samo stručnjacima balistike i sudske medicine?

Ništa manje čudno u celoj priči nije bila ni okolnost da je oružani list za pomenuti pištolj na Jankovićevo ime overen samo dan pre nego što će se dogoditi samoubistvo zbog čega su ostale sumnje da je u pitanju bio antidatirani upis koji je naknadno izdat. Još čudnije je bilo to što nakon svega, uključujući i činjenice da je njegovom nepažnjom izgubljen jedan ljudski život, Janković nije čak ni prekršajno odgovarao zbog propusta da obezbedi oružje koje je posedovao, kao i to što mu je svega nekoliko meseci nakon samoubistva pištolj vraćen, a sve oružane dozvole kasnije uredno produžavane.

Zbog navedenih nejasnoća i činjenice da se osoba, koja je u svojim ranim dvadesetim godinama imala pasioniranu sklonost ka oružju, 25 godina kasnije pojavila kao nametnuti predvodnik građanske opozicije Srbije koju uglavnom čine ljudi antimilitarističkog i pacifističkih uverenja.

Posebna bizarnost leži u okolnosti da je pištolj, iz koga mu je ubijen najbolji prijatelj, Janković godinama kasnije čuvao i držao uz sebe da bi ga tek 15 godina kasnije prodao! Pored toga, u vreme dok je bio Zaštitnik građana, Janković se javno hvalio svojom ljubavlju prema streljaštvu i redovnim odlascima u streljanu BIA gde je satima pucao u mete skicirane u obliku kontura čoveka.

Zbog očigledne činjenice da je tragična smrt svog najboljeg prijatelja za Jankovića postala stvar koju je od šire javnosti trebalo skrivati, logično se nametnulo pitanje zbog čega je neko ko je bio Zaštitnik građana imao potrebu da taj nemio događaj izbriše iz svoje biografije? Ništa manje intrigantno pitanje nije ni to zbog čega je Janković kao Ombudsman ignorisao molbe roditelja svog najboljeg prijatelja da im objasni sve nejasnoće i sumnje koje su ih mučile? Pored Jankovićevog ćutanja roditelji Predraga Gojkovića naišli su na zid ćutanja svih odgovornih isntitucija u državi uključujući i tadašnjeg predsednika Borisa Tadića kome su se bez uspeha obraćali povodom svojih sumnji.

S obzirom da  istražujemo  događaje koji su se desili pre 25 godina, a da dokumentacije i svedoka nema baš puno i da kod velikog broja aktera postoji zavet ćutanja, rad na ovome delu dosijea oko Jankovićevih ratnih godina i sumnjivog ubistva njegovog najboljeg druga  traje duže od planiranog.

Sticajem okolnosti,  završetak dosijea o Jankoviću kao informatoru BIA  koincidirao je sa otrežnjenjem dela najbližih Jankovićevih saradnika koji su i bez ovih informacija , samostalno počeli da otkrivaju pravu ličnost osobe koju su hteli da promovišu u lidera opozicije i krenuli masovno da ga napuštaju, pa smo i odluku da ipak objavimo prvi deo dosijea bivšeg zaštitnka građana i njegov denuncijantski staž, doneli lakše. Uprkos današnjem marginalnom  političkom značaju Saše Jankovića u životu Srbije, smatramo da je od legitimnog interesa javnosti da se cela priča o njemu objavi, a istina ugleda svetlost dana.

Podatke o Jankovićevim tajnim aktivnostima i vezama imali smo još u toku predizborne predsedničke kampanje u martu 2017. godine, ali smo objavljivanje tih podataka odložili kako bismo izbegli optužbe da radimo za režim ili po nalogu nekoga ko želi da uništi postojeću opoziciju i time unazadi demokratski proces u Srbiji.

U nameri da potpuna istina o Jankoviću ugleda svetlost dana, nastavićemo da obilazimo teren u okolini Loznice, i to s obe strane Drine, u potrazi za autentičnim svedocima dešavanja u ranim devedesetim godinama u tom kraju kako bismo iz prve ruke saznali šta je Janković radio tih godina i s kim je sve bio povezan.

U drugom delu dosijea o Saši Jankoviću koji će uskoro biti objavljen, biće otkriveni novi detalji o:

– tragičnoj smrti Predraga Gojkovića u stanu Saše Jankovića;

– ulozi supruge Slavice koja je u to vreme bila devojka Saše Jankovića da bi neposredno nakon tragedije postala njegova venčana supruga koja po zakonu nije imala obavezu da svedoči na štetu svog supruga;

– vezama Saše Jankovića sa ljudima iz kriminalnog miljea u Loznici koji su kasnije bili umešani u ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Da li je poznastvo sa Dobrosavom Gavrićem, Milanom Mikijem Đuričićem i Đorđem Grubačićem bilo samo poznastvo, prijateljstvo ili i nešto više od toga?

– da li je Janković zaista kao pripadnik JNA bio u Vukovaru kako se hvalio svojim drugovima u Loznici?

– zbog čega Saša Janković odbija da dozvoli javnu objavu svog vojnog dosijea u kome je zabeleženo njegovo učešće u ratovima na prostorima bivše SFRJ?

– da li je Saša Janković u ratu učestvovao samo kao mobilisani pripadnik JNA ili je bio i pripadnik dobrovoljačkih i paravojnih formacija?

Politika

Vesti iz politike

Novi Sad: Održan drugi protest “Jedan od pet miliona” (VIDEO)

Protesti “Jedan od pet miliona” nastavljeni su kako u Novom Sadu, tako i u drugim gradovima Srbije uprkos jakom snegu koji pada u većem delu zemlje.

Translate »
%d bloggers like this: