Operacija “Barbara”- može li Vučić ugušiti proteste?

Vrh Vučićeve vlasti, prema svemu što dopire, razmatra dva načina da razbije građanske proteste koje pokreće Đilasov opozicioni Savez. Prvi je da raspiše lokalne izbore zajedno sa parlamentarnim za maj ove godine, ali samo ako to bude neizbežno. Drugi je da protesti utihnu pre toga u iscrpljivanju pričom o raspisivanju izbora kao glavnom temom na javnoj sceni.

Naravno, reč je o dva glavna politička načina, sem drugih metoda iz sfere “duboke države” koje svakoj vlasti stoje na raspolaganju. Šta su prednosti i mane prolećnih izbora i priče o njima? Prvo, budući da su prethodni izbori održani 2016. Vučić bi mogao da kaže samo smo već ušli u izbornu godinu, pa njihovo raspisivanje za maj 2019. i nije neki veliki ustupak opoziciji. Više je gest dobre volje, a predstavljaće i zamku. Jer, ako se održavaju istovremeno i lokalni, parlamentarni i pokrajinski, da vidimo kako će uspeti bojkot opozicije. Šta će u Savezu za Srbiju da rade gradonačelnici Milan Stamatović, Saša Paunović i Nebojša Zelenović. Da li će pozivati na bojkot u Čajetini, Paraćinu i Šapcu i kako bi to uopšte mogli, ako pobeđuju? Uz to, kao što je već najavljeno, učestvovale bi građanske liste samoniklih pokreta. Lokal je njihovo primarno polje delovanja i interesovanja – gotovo sigurni učesnici su Patkica u Beogradu, razni lokalni frontovi, kao i grupe poput Jednog tima i Kritične mase koje su 16. decembra osvojile po 7 i 9 odsto u Lučanima i Kuli.

Do maja bi se, prema tom razmišljanju, protestanti i umorili od šetanja i od nezvesnosti zbog čega ustvari šetaju. Vučić i Srpska napredna stranka sa njegovim imenom na listi trebalo bi da trijumfuju, da najavljuju kadrovske promene i osveženja. I da povrate poljuljani legitimitet. Samo, da li to više može tako da se izvede? Ostavimo sada po strani spoljni faktor, koliko god njegova uloga može biti presudna. Ostavimo ga jer u ovom trenutku niko više ne može sa sigurnošću da tvrdi šta je kome spolja pravi, a ne glumljeni interes, na Balkanu. Jer, nije samo opozicija razlog krize Vučićeve vlasti, u to stanje ga dovodi i slom njegove proevropske politike. Koliko u jesen 2017. Žan Klod Junker je izjavljivao da je datum za ulazak Srbije u Evropsku uniju 2025. godina. Koliko u rano proleće te godine, smatralo se da će, ukoliko Vučić bude dao vanredne parlamentarne izbore zajedno sa predsedničkim, to značiti da dramatično zaleđuje evropski put Srbije. Kada je Vučić odustao od vanrednih parlamentarnih izbora 2017. i eliminisao Tomislava Nikolića, kada prevremene izbore nije dao ni zajedno sa beogradskim početkom 2018., smatralo se da Junkerov datum može da znači samo jedno – da naprednjaci otvore šampanjac i čekaju tu 2025. više manje neuzdrmani na vlasti.

A onda je u januaru ubijen Oliver Ivanović, a u februaru je Junker povukao reč – 2025. je samo moguća godina, ne i obećani datum ulaska. Odatle pa nadalje, Vučićeva proevropska politika koja se u Srbiji čita kao Kosovo, puca. Vučić će, posetom ruskog predsednika Vladimira Putina Srbiji, zakazanom za 17. januar, pokušati da ponovo skrene pažnju zapadnih lidera na sebe i da testira koliko im je još bitan. Ali, njih će u tom testu rukovoditi i to kako će videti snagu opozicije, odnosno koliko je jaka podrška Đilasu.

I tu se vraćamo na domaći teren – Đilasov Savez za Srbiju ima na raspolaganju više mogućih odgovora na Vučićeve izbore. Prvo, Savez će svakako osporavati pravnu osnovu za raspisivanje vanrednih lokalnih izbora i moguće proceduralne razloge. Takav razlog može biti spajanje izbora zbog smanjivanja troškova ili neki drugi, pravno je moguće i masovne ostavke gradonačelnika iz SNS, budući da oni u većini opština i gradova imaju stabilnu vlast. Drugo, Savez za Srbiju ima iskustvo koje neki tako omalovažavaju iz poteza opozicije nakon protesta 96/97, na izborima u septembru 1997. Jeste tada bojkot koji su sproveli DS Zorana Đinđića, DSS Vojislava Koštunice i GSS Vesne Pešić bio neuspeo, ali oni su tri godine kasnije došli na vlast, dok se Vuk Drašković i SPO koji je bojkot minirao, od tada više nikad nije oporavio. Da bi sada bojkot bio neuspeo, na izborima bi morali da učestvuju nekih od prvih lidera Saveza za Srbiju – dakle ili DS Zorana Lutovca, ili Narodna stranka Vuka Jeremića, ili Dveri Boška Obradovića. U ovom trenutku se ne vidi da bi Vučić mogao nekog od njih da privoli da odigra ulogu Vuka Draškovića.

Treće, Savez ima manevarski prostor i da kaže da lokalne izbore neće bojkotovati, jer tu treba rešavati konkrente probleme ljudi, ali da parlamentarne hoće. I da bojkot parlamentarnih pravda amandmandskom blokadom koju sprovode naprednjaci gaseći skupšitnsku debatu.

Prosto, ovo je prvi put u sedam godina, da opozicija ima veći manevarski prostor od vlasti, i to i zato što ga Vučić sam sebi sužava. On se očito odlučio na stalno medijsko prisustvo, odbijajući da prihvati da gubi na tom svom glavnom izvoru moći. I što više odbija da to prihvati, to više gubi. To uporno medijsko prisustvo možemo simbolički nazvati i “operacijom Barbara” po mladoj novinarki Studija B Barbari Životić, čije je javljanje sa prvog protesta opozicije 8.decembra u Beogradu, dostiglo ogromnu negativnu popularnost na društvenim mrežama. Za Vučića bi u ovom trenutku bilo najbolje baš ono što on nikako ne može da uradi – da ga neko vreme ima malo ili nimalo u medijima koje kontroliše.

Shvatajući to kao povlačenje koje ne sme da dopusti, Vučić nastavlja da svakim svojim nastupom proizvodi materijal za izlazak građana na ulice, bez obzira na stepen zbunjenosti koji prate ta okupljanja. Zbunjenosti da li demonstracije organizuju Đilasovi ili neki omladinci iz grupica iz 2017.godine, u kakvim su oni vezama, i konačno, gde se sve šeta i sa kojim zahtevima.

Jasno je da je opozicija u liku Saveza za Srbiju ta koja je pozvala građane i to od prvih demonstracija koje su se odigrale 30. novembra u Kruševcu zbog prebijanja Borka Stefanovića, jasno je i da nastavlja da ih poziva i određuje vreme i mesto okupljanja. Očito je i da je tu uspostavljen i ritam i prepoznatljivost i da se računa na iscrpljivanje kome će težiti Vučić i njegovi – upravo zato su okupljanja i šetnje jednom nedeljno, a ne svakodnevno, kao što je to bio slučaj sa Protestom protiv diktature u aprilu 2017. koji je nakon dve nedelje izgubio masovnost. I kako taj Protest nije imao političko vođsto – a dečko koji je prvi pozvao da se izađe na ulice preko Fejsubka je kasnije jednostavno obrisao profil – tu su se odmah ubacili i ljudi iz različitih stranaka sa svojim navodnim nestranačkim zamislima. Sada takvo ubacivanje apsolutno nije moguće, ali platforma je dovoljno široka da svako ko joj se približi, više može da doprinese, nego da je ošteti.

Šta mislite o ovome?

Politika

Vesti iz politike

Translate »
%d bloggers like this: